Ratovi koji su pratili raspad Jugoslavije tokom devedesetih godina često se posmatraju u izolaciji od globalnog konteksta oružanih sukoba. Nedavno objavljena knjiga Mile Dragojević „Amoralne zajednice: Kolektivni zločini u vreme rata“ dovodi rat u Hrvatskoj u vezu sa drugim oružanim sukobima i time produbljuje naše razumevanje nasilja nad civilima na lokalnom nivou.
U ovoj knjizi, Mila Dragojević istražuje rat u Hrvatskoj tokom devedesetih godina uz krosnacionalno poređenje sa sukobima u Ugandi i Gvatemali osamdesetih godina. Ovom širokom geografskom obimu istraživanja autorka dodaje komparaciju među regionima unutar Hrvatske, gde su postojale bitne varijacije kada je u pitanju nasilje u lokalnim zajednicama. Razlog za istraživanje veoma različitih zemalja u pogledu nacionalnih, istorijskih i kulturoloških faktora je da sukobi u sve tri države povezuje ratno nasilje koje je targetiralo civile. U ovim konfliktima, jedna ili obe strane konflikta sistematski su targetirale ne samo protivničku vojsku već i civile iz pojedinih grupa ili regiona sa opravdanjem da su predstavljali pretnju naciji, kako su to bar percipirale snage koje su stremile ka uspostavljanjem ili očuvanjem svoje dominacije u državi.
Respondenti kao učitelji
„Terensko istraživanje i intervjui su esencijalna komponenta ovog istraživanja“, kaže Dragojević u razgovoru za podkast, zahvaljujući svojim kolegama i asistentima na podršci. Istraživanje na kojem se zasniva knjiga ne bavi se toliko pitanjem šta se desilo, kada i kako, već je autorka bila više zainteresovana za interpretacije ljudi iz ovih zajednica i kako su oni razumeli uslove koji su vodili ka nasilju. Činjenica da su se mnogobrojni intervjui desili dosta vremena nakon konflikta, a ne u neposrednom postkonfliktnom periodu, omogućila je respondentima da reflektuju o svom iskustvu i analiziraju ono što im se desilo.
Dragojević govori o svojim respondentima kao veoma hrabrim ljudima: „Raditi istraživanje na ovu temu predstavlja izazov iz mnogo razloga. Jedan od njih je da je u pitanju očigledno veoma bolna tema za ljude koji su iskusili rat i nasilje, tako da mnogi od njih zapravo ne žele da se vrate i prisete nekih od ovih teških momenata a neki od njih iskreno ne veruju ljudima koji dolaze spolja i postavljaju im ovakva osetljiva pitanja. Bilo je potrebno mnogo vremena da se uspostavi poverenje i da im se pokaže da je ovo istraživanje stvarno o tome kroz šta su ljudi prošli“.
Šta su amoralne zajednice?
Ono što je važno za razumevanje amoralnih zajednica je obaveza da se bira strana. „Amoralna zajednica ne odnosi se na državu kao celu ili naciju kao celu, već na specifičnu regiju, specifično vreme i mesto unutar države gde pojedinci nisu slobodni da se izraze ili deluju u skladu sa svojim ličnim pogledima, ukoliko se ti pogledi ne uklapaju u dominantne političke stavove ili narative koji su nametnuti“, objašnjava Dragojević u razgovoru za Kulture sećanja u dijalogu.
U amoralnim zajednicama nasilje postaje opravdano od strane vlasti kao neki oblik obezbeđenja ili odbrane unapred od percipiranih pretnji. Ove pretnje odnose se na postojanje etnički definisane države koja je shvaćena kao ekstenzija života pojedinca, gde se koncept amoralne zajednice nadovezuje na nacije kao zamišljene zajednice Benedikta Andersona.
Kolektivni zločini koji postaju mogući u amoralnim zajednicama targetiraju pojedince i njihovo neposredno društveno i kulturološko okruženje na osnovu novostvorenih identiteta koji kombinuju etničke i političke komponente. Dragojević ove identitete naziva političkim etnicitetima.
Kako se amoralne zajednice razvijaju u nekim lokalnim kontekstima i zašto se ne pojavljuju u nekim drugim? U pitanju je nekoliko procesa koji uslovljavaju pojavu amoralnih zajednica. Ono što nam je već poznato iz oblasti studija nacionalizma je da politički lideri koriste nacionalističku političku mobilizaciju koja povezuje politički i etnički identitet. „Gde moja knjiga dodaje nešto novo je pitanje način na koji se diskursi sa nacionalnog nivoa prenose na podele na lokalnom nivou i kako te lokalne podele zapravo nastaju“, objašnjava Dragojević u našem razgovoru. Iako proces etnicizacije počinje odozgo, dva dodatna uslova moraju da postoje na lokalnom nivou. Prvi uslov je isključenje umerenih pripadnika zajednice iz političkog i društvenog prostora kroz nasilje, pretnje i socijalni ostracizam a drugi je proizvodnja granica koja podrazumeva fizičko razdvajanje stanovništva kroz barikade, punktove i kasnije kroz ratne linije razdvajanja i državne granice. Isključenje umerenih osoba i uspostavljanje granica omogućavaju nastanak amoralnih zajednica.
Nasilje nad civilima kao politička strategija
Kolektivni zločini nisu iracionalno delovanje. Oni su deo političke, a ne vojne, strategije, bez obzira na to kako počinioci sami razumeju nasilje nad civilima u amoralnim zajednicama. Nasilje se dešava nakon što se uspostavi vojna kontrola nad teritorijom i kada civili više ne predstavljaju realnu pretnju.
Masovno nasilje se uglavnom dešava na početku rata, za vreme uspostavljanja političke kontrole. Kada je ona uspostavljena, targetiraju se samo oni koji se smatraju političkim ili etničkim neprijateljima. Masakri koji se dese nakon što su počinioci već uspostavili vojnu kontrolu nad teritorijom, a ne za vreme bitke ili oružanog napada, predstavljaju upotrebu nasilja kao političke strategije.
Uloga sećanja na prošle talase nasilja
Za vreme terenskog istraživanja u Hrvatskoj, Ugandi i Gvatemali, Dragojević je pitala njene brojne respondente da li misle da su prethodni talasi nasilja u prošlosti važni faktori za nasilje koje se desilo kasnije i ako jesu, kako. Ono što je saznala je da sećanje ne određuje buduće talase nasilja. Drugim rečima, „budući talasi nasilja nisu neizbežni samo zbog toga što postoji nasilje u prošlosti“, objašnjava ona. Međutim, sećanje može da bude upotrebljeno kao alat političke mobilizacije i kolektivno sećanje igra važnu ulogu.
Sećanja su važna u smislu da ona pripadaju repertoaru političkih diskursa koji lideri koriste, ali ovaj diskurs nam ne objašnjava zašto se nasilje dešava na nekim mestima i zašto do njega negde ne dođe. Razlog zašto nam diskurs o sećanju to ne objašnjava, kako Dragojević objašnjava u našem razgovoru, je zbog velike varijacije u tome kako su njeni respondenti interpretirali talase nasilja iz prošlosti. Čak i na mestima sa velikim nasiljem u istoriji, neki respondenti tvrde da to nema nikakve veze sa nasiljem u sadašnjosti. „Ova velika varijacija ne vodi nas ka nekoj vrsti kauzalnog argumenta da ovakva prošlost vodi ka nekom budućem nasilju“, dodaje Dragojević.
„Koje je onda objašnjenje? Ovo je gde se ja okrećem uslovima na lokalnom nivou. Upravo kada su umereni pripadnici zajednice isključeni i kada su ljudi podeljeni je trenutak kada upotreba prošlosti za političku mobilizaciju rezonuje više među ljudima u ovim specifičnim slučajevima. To su uslovi koji omogućavaju da sećanja postane alat političke mobilizacije“.
Jelena Đureinović
