Kulture sećanja

Neoliberalne manipulacije simbolima: „Skoplje 2014“ i pljačka javnog prostora

Najistaknutija karakteristika megalomanskog projekta „Skoplje 2014“ je njegova simbolička strana. Ovaj zapanjujuće neuobičajeni projekt privukao je pažnju domaće i svetske javnosti svojim simboličkim nabojem. Na par hijlada kavdratnih metara u samom centru glavnog grada Makedonije tokom jedne decenije „pobodene“ su skulpture i spomenici kao u nekom vudu ritualu s namerom utvrđivanja makedonskog nacionalnog identiteta. Nije se ostavilo mesta ni za drveće ni za travnjake, pa zamalo ni za hodanje kroz lavirint spomeničkih postamenata i na njih nasađenih spomenika od bronze i mermera. Kad se na ovo doda i desetak novih zgrada i dvadesetak zgrada čije su fasade okićene nekakvim neoklasičnim ili kvazi-baroknim ornamentima, u centru grada je postalo naporno prošetati se. Sa svih strana neki konjanici, neki zamišljeni muškarci u kaputima ili šinjelima, neki napaćeni borci, a na sredini, u fontani s lavovima i vojnicima sa dugačkim kopljima, na ogromnom stubu, sa isukanim mačem na propetom konju – neimenovani Aleksandar Makedonski.

Moglo bi se još mnogo toga reći o ovom projektu, ali dosta toga je već bilo prisutno u javnosti, u svim svetskim medijima. Uglavnom je preovladavao ton podsmeha i čuđenja ovom svetskom glavnom gradu kiča, kako su prozvali Skoplje. Zato ne bih više opterećivao opisom ovog neverovatnog projekta koji je koštao blizu sedamsto miliona eura iz budžeta građana jedne od najsiromašnijh zemalja u Evropi. Ono na šta bih hteo da obratimo pažnju je nešto treće. Niti je novac tako bitan, niti užasna estetika – ako je to arhitektonski i vajarski mizerno izvedeno čudovište uopšte merljivo estetskim parametrima. Najvažnije je da je grandioznost ovog simboličkog i pljačkaškog projekta uspela da zaseni otimanje javnog prostora u drugim delovima grada, gde su iznikle betonske grdosije stambeno-poslovnih zgrada. Mnogo ranije je ovo, od strane jednog od najznačajnijih savremenih mislilaca koji se bave urbanističkom problematikom, Dejvida Harvija, kategorizovano kao akumulacija kapitala putem disaproprijacije javnog prostora.

Završetkom projekta „Skoplje 2014“ nije nahranjen samo makedonski nacionalizma gladan duh, već je i njegov pandan, albanski nacionalizam, dobio svoj deo grada da se iživljava, pa je susedni Skenderbegov trg pretvoren u nacionalistički izlog za drugi činilac makedonske etnokratske elite. Tako je, na veliko zadovoljstvo političkih elita u Makedoniji, glavni grad simbolički podeljen i omeđen. Kroz politiku etnonacionalizma građani Makedonije izgubili su politički subjektivitet kao građani i zauzvrat dobili etničku odrednicu koje se ne mogu osloboditi u političkom životu, a Makedonijom je zavladala etnokratska elita koja je sigurno ustoličena i koja može raspolagati svim društvenim resursima. Tako je ubijena republika kao res publica, kao javno dobro, a stvoren je prostor za kapitalističku vladavinu, za privatno dobro bez alternative.

Skoplju se desila neoliberalna pljačka javnog prostora. Dok svi pričaju o državnoj eksproprijaciji zemljišta u centru grada, obojenoj simboličkim nacionalističkim napadom na sva čula, prilično tiho je prošla kapitalistička otimačina javnog prostora širom grada – a to je najvažniji element ovog poduhvata. Skoplje nije samo izgubilo svoj modernistički i savremeni lik, pretvarajući se u nekakav eklektični set za horor filmove, već i mnoštvo zelenih površina, dečijih igrališta, sportskih terena, uopšte – prostora za disanje. Skoplje je stiglo do vrha liste najzagađenijih gradova na planeti. Kad se zimi desi čuvena temperaturna inverzija u Skopskoj kotlini i grad obavije smog, Skoplje pojuri ka vrhu svetskih tabela. Kad je grad planiran u studiju Kenzoa Tangea, tokom šezdesetih godina prošloga veka, poslovično pedantni Japanci su prostudirali ruže vetrova i u skladu sa tim saznanjima predložili su izgradnju zgrada u pravcu i obimu koji bi omogućavao slobodan protok vazduha. Post-zemjotresno Skoplje trebalo je biti primer međunarodne solidarnosti i kao takvo, primer najboljeg što je tada vodeći svetski urbanista imao da ponudi u duhu metabolističkog pristupa. Grad je trebalo da zadrži svoj stari nukleus i dobije futuristički dizajnirane javne prostore i zdanja. Još je u socijalizmu bilo napušteno doslovno i precizno ispunjavanje tog izvanrednog plana, ali ovaj sadašnji urbanistički masakr ne nalikuje ni nekom postkolonijalnom gradu. Naravno da se o javnom prostoru i vazdušnim strujama sada ne vodi nimalo računa. A i ko bi, kad je Zavod za urbanizam grada Skoplja privatizovan još pre par decenija, a od tada je već odavno propao i prestao s radom?

Neoliberalna logika da će nevidljiva ruka tržišta regulisati sve društvene i ekonomske odnose pokazala se krajnje pogrešnom i apsolutno neizvodljivom kada je u pitanju urbanistička problematika. Pritisak kapitala da se gradi i dograđuje nije posustao ni sa promenom vlasti pre par godina. Skoplje se bukvalno davi u zgradama i prestaje biti gradom, već se pretvara u jednu veliku, divlju, neurbanizovanu favelu. Slobodni protok kapitala je usvojen kao jedini princip uređivanja grada, što je omogućeno uklanjanjem stručnjaka iz javne sfere. Javna sfera se pretvorila u arenu za partijska prepucavanja, u kojoj nema mesta za ionako obezvređenu ekspertsku analizu. Pakovanjem svakog drugačijeg mišljenja u nešto što „dolazi iz opozicionog tabora“ ubijena je javna polemika i javna rasprava je postala nemoguća.

Ako se vratimo na početke projekta „Skoplje 2014“, najraniji, još uvek ne sasvim jasno artikulisani simbolički revizionizam makedonskog glavnog grada desio se posle bukureštanskog NATO samita 2008. godine, kad je Republika Makedonija bila sprečena da se pridruži alijansi, zajedno sa Hrvatskom i Albanijom. Po povratku, mladi nacionalistički vođa Nikola Gruevski krenuo je da imenuje autoputeve i međunarodni aerodrom, kao i glavni stadion i gradske ulice antičkim imenima, pa je tako, recimo, Lenjinova ulica postala Aminta Treći, stadion je postao Nacionalna arena Filip Drugi, itd. Sa toga se kroz godinu dana prešlo na izgradnju spomenika i par novih zdanja, da bi se već 2010. pojavio promotivni video za novi projekat. Dakle, iz inata ili iz povređenog nacionalnog ponosa rodio se najambiciozniji simbolički pejzažni projekat na ovim prostorima. Ja sam predložio da to zovemo narativnim prostorom, jer je nesumnjiva motivacija da se svim tim silnim simbolima prenese poruka – poruka da je to makedonska teritorija. Ali tu se nije stalo i to nije bilo sve. Kako sam pokazao u ovom tekstu, radi se o tome da je ovaj projekat pre svega ogroman paravan za oduzimanje javnog prostora u glavnom gradu. Etnokratska vladavina u ime dve najveće etničke grupe oduzela je javnu sferu od građana Makedonije, pretvorila ih u patriote i izdajice, skučila prostor, pa čak i samu mogućnost javne rasprave, oduzela im sve resurse, kojima sada raspolaže nezakonito i osiromašuje svoje građane koji su, pored povremenog pružanja otpora, mahom odlučili da napuštaju svoju besperspektivnu domovinu, tako da će ovi spomenici ostati svedoci tog egzodusa i abortirane demokratije.

Goran Janev

 

Tekst je nastao iz diskusije o spomeniku Stefanu Nemanji i transformacijama gradskih prostora u kontekstu politika sećanja: https://www.youtube.com/watch?v=4ixgY2-vcn0

O projektu:

Kulture sećanja u dijalogu je podkast i blog Fonda za humanitarno pravo. Projekat je podržan od strane NIWANO Peace Foundation iz Japana.

Kontaktirajte nas:

Fond za humanitarno pravo

Dečanska 12
11000 Beograd

Email: kulturesecanja@hlc-rdc.org