Godišnjica masakra u kosovskom selu Račak, 15. januar, već 22 godine služi kao povod da se potvrdi zvanična politika poricanja zločina i ojača narativ o Srbiji kao žrtvi međunarodne zavere.
Tog 15. januara 1999. godine, u zajedničkoj operaciji Vojske Jugoslavije i jedinica MUP-a, u selu Račak je ubijeno najmanje 45 kosovskih Albanaca, među kojima su bili jedna žena i jedno dete. U samom selu je pronađeno više od 25 tela, uključujući i telo starca kojem je bila odrubljena glava, dok su tela 20 ljudi kojima je pucano u glavu, po svemu sudeći iz neposredne blizine, pronađena u jednom jarku nadomak sela. Kada su ubijeni, nastradali su na sebi imali većinom civilnu odeću.
Ovo je utvrdio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).
S druge strane, iako se Srbija zakonom obavezala da će sarađivati sa MKSJ i poštovati njegove odluke, ovaj zločin se već 22 godine uporno negira. Dominantni narativ o Račku ostao je netaknut promenama režima u Srbiji od devedesetih do danas – negiranje ovog zločina je nit koja povezuje sve vlasti. Taj narativ ima dve glavne crte koje odstupaju od sudski utvrđenih činjenica: prvo, insistira se na tome da su srpske snage 15. januara 1999. u Račku vodile borbe sa pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), te da nastradali nisu civili nego borci ubijeni u borbi; i drugo, tvrdi se da su dokazi namešteni, odnosno da su Albanci, uz podršku Verifikacione misije OEBS-a, presvlačili leševe boraca u civilnu odeću i iscenirali mesto zločina tako što su tela ljudi koji su ubijeni na drugom mestu doneli u Račak.
Još jedna bitna odlika dominantnog narativa o Račku je selektivno pamćenje. Svaka zvanična politika sećanja ujedno je i politika zaborava – određenih događaja, ali i činjenica u vezi sa događajima koji se pamte. Tako i zvanična verzija događaja u Račku „zaboravlja“ mnogo toga i gradi priču koja neupućenim čitateljima može delovati uverljivo.
Šta se „zaboravlja“?
Na primer, „zaboravlja“ se to da prvostepena presuda MKSJ Vlastimiru Đorđeviću demantuje navode o žestokoj borbi srpskih snaga u Račku. U presudi se ističe:
Čak i da se prihvati da je operacija u Račku imala legitimnu vojnu ili protivterorističku svrhu, s obzirom na vrstu naoružanja koje su koristili VJ i MUP tokom te operacije, nedostatak bilo kakve naznake u dokazima da je iz Račka otvarana vatra, veliki broj žrtava kosovskih Albanaca, kao i činjenica da su VJ i MUP praktično bili bez žrtava, ukazuje na grubu nesrazmernost između sile primenjene u Račku i svakog eventualnog vojnog ili protivterorističkog cilja.
Dalje, u medijima se često može čuti i pročitatineistina da je MKSJ indirektno potvrdio da u Račku nije bilo masakra civila time što je Račak izbačen iz optužnica u kosovskim predmetima (Milutinović i drugi, Đorđević). Račak jeste izbačen kao tačka optužnica, ali ne zbog nedostatka dokaza, nego iz potrebe da se suđenja vode efikasnije i ekonomičnije, što je bila uobičajena praksa Tribunala – očigledno pogodna za pogrešna tumačenja i lažne vesti.
Da je reč o lažnoj vesti, može se zaključiti iz prvostepene i drugostepene presude MKSJ u predmetu Đorđević. Kako naglašava Žalbeno veće, iako događaji u Račku nisu bili osnov konkretnih optužbi za ubistvo, oni su ostali relevantni za druga pitanja u optužnici: za utvrđivanje namere optuženog (mens rea) i njegovog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. MKSJ ne samo da nije indirektno potvrdio da u Račku nije bilo masakra civila, nego je eksplicitno potvrdio da ga je bilo.
Još jedna neistina na kojoj se bazira zvanična verzija događaja u Račku je to da je, pored jugoslovenske i beloruske, i finska ekipa forenzičara utvrdila da je na poginule u Račku pucano iz daljine, što će reći da su poginuli u borbi. To izričito navode provladini mediji kao što su Večernje novosti i Kurir, dok Politika i Blic idu korak dalje i, pored ovoga, navode da su finski forenzičari potvrdili i da su na rukama nastradalih pronađene čestice baruta. Međutim, i u ovom slučaju, istina je drugačija.
Patološkinja Helena Ranta koja je bila na čelu finske forenzičke ekipe priznala je da je Vilijam Voker, šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, vršio pritisak na nju u pogledu kvalifikacije događaja u Račku. Ovo srpski mediji predstavljaju kao dokaz da zločina nije bilo, ignorišući niz drugih izjava Helene Rante: njeno negiranje da su ubijeni u Račku naknadno presvučeni; insistiranje da su žrtve ubijene na tom mestu i da je na njih pucano iz blizine; isticanje da su i srpski zvaničnici vršili pritisak na nju u pogledu sadržaja izveštaja. Što se tiče baruta koji su srpski forenzičari, kako tvrde, pronašli na rukama ubijenih nekoliko dana nakon ubistva, Ranta kaže:
Test na barut, o kom se mnogo priča, mora da bude urađen u roku od nekoliko sati da bi rezultati bili tačni. […] Amaterski je čak i predložiti da se radi test na barut nekoliko dana nakon smrti.
Dakle, u službenom narativu o Račku, MKSJ i finski forenzički tim se ne odbacuju kao korumpirani „antisrpstvom“ – što je inače tipično za nacionalistički diskurs – nego se u stvari poziva na njihov autoritet, ali uz pogrešna tumačenja i prećutkivanje relevantnih činjenica.
Predvodnici negiranja
Mnogi srpski mediji, ali i predstavnici Vlade Srbije, 15. januara promovišu bivšu istražnu sudiju iz Prištine Danicu Marinković koja je 18. januara 1999. godine izvršila uviđaj u Račku i koja je kasnije, kao svedok odbrane u postupku protiv Slobodana Miloševića, svojim svedočenjem učvrstila Miloševićevu tvrdnju da je zločin u Račku fabrikacija Vilijama Vokera. Sudija Marinković je tokom postupka pred MKSJ tvrdila suprotno od većine međunarodnih posmatrača: da su nastradali nosili uniforme, da nisu imali prostrelne rane na glavama, da nije videla telo deteta itd. MKSJ je smatrao da su međunarodni posmatrači ponudili kredibilnije dokaze (uključujući video materijale), te je navode sudije Marinković odbacio, zaključivši da joj je 18. januara pokazana „nameštena scena koju je iscenirala policija“ – što govori o umešanosti državnih organa u prikrivanje zločina. Međutim, narativ o Račku koji je kreirao Miloševićev režim, uključujući sudiju Marinković kao važnu nositeljku narativa, postao je zvanični stav koji su preuzimale i kasnijevlasti u Srbiji.
Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković zahvalio se pre četiri dana Danici Marinković kao „najzaslužnijoj za otkrivanje prave istine o slučaju Račak“. Dok je predstavnici vlasti smatraju zaslužnom za otkrivanje istine, mnogi drugi sudiju Marinković smatraju zaslužnom za prikrivanje krivičnih dela nad kosovskim Albancima, uključujući mučenja zatvorenika. Sudija Nakibe Keljmendi nazvala je sudiju Marinković „ambasadorom Beograda za montirane procese na Kosovu“, a Marinković se i sama hvalila presuđivanjem drakonskih zatvorskih kazni albanskim disidentima, između ostalog Aljbinu Kurtiju. U jednom prošlogodišnjem intervjuu, izjavila je da su „oni“ – a iz konteksta se može zaključiti da je govorila o kosovskim Albancima – oduvek bili „skloni prevarama, izmišljotinama, podmetačinama“.
Biografija, a ni stavovi o Albancima sudije Marinković ne sprečavaju predstavnike srpskog režima da je proglašavaju heroinom istine i da reprodukuju njenu priču o Račku. Zločin nad civilima u Račku negira i sam predsednik Vučić, koji je izjavio:
Ponavljam i ja sada da je to bio fabrikovani zločin, gde je sve falsifikovao onaj belosvetski hohštapler, lažov i prevarant Voker.
Vučić je ovu izjavu dao pre nešto više od godinu dana, povodom presude suda u Prištini kojom je na dve godina zatvora osuđen Ivan Todosijević, bivši ministar u kosovskoj vladi i poslanik Srpske liste, zbog tvrdnje da su zločin u Račku izmislili „šiptarski teroristi“.
Među istaknutim negatorima zločina je i komandant operacije u Račku, bivši policijski general Goran Radosavljević Guri koji je danas član Glavnog odbora Srpske napredne stranke – i pored toga što postoje dokazi o njegovoj umešanosti u druga ubistva, kao i u skrivanje tela ubijenih kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama u Srbiji. Ne treba zaboraviti da je Radosavljević bio na visokim policijskim funkcijama i za vreme prošlog režima i da protiv njega nikada nije pokrenut postupak.
Poricanje zločina i nedavanje Kosova
Rat na Kosovu, kao i NATO bombardovanje SR Jugoslavije, uspostavljeni su kao ključne tačke službene politike sećanja u kojoj je Srbija nekad heroj, nekad žrtva, a nikada odgovorna za zločine. Veliki napori i sredstva ulažu se i u to da se sećanje na skorašnji rat poveže sa Kosovskim mitom odnosno idejom da je Kosovo sveta srpska zemlja – jer kada se nešto proglasi svetinjom, sve postaje dozvoljeno. Tvrdnje da je zločin u Račku izmišljen kako bi se pronašao povod za NATO intervenciju ne negiraju samo ubistva u selu Račak, nego implicitno i sve prethodne zločine nad Albancima od početka oružanog sukoba na Kosovu, februara 1998. godine.
Pored toga što onemogućava pravdu za žrtve, poricanje odgovornosti za ratne zločine utiče i na sadašnjost i budućnost regiona, jer definiše odnose između država nastalih raspadom Jugoslavije i njihovih naroda. U ovom slučaju, negiranje zločina srpskih snaga na Kosovu daje potporu politici „nedavanja“ Kosova čiji smo taoci već dve decenije. Iako deklarativno posvećena dijalogu i „normalizaciji“ odnosa, sadašnja vlast – kao što je pokazano u ovom tekstu – otvoreno negira zločin koji su počinile srpske snage na Kosovu. Ovo nije samo politika sadašnjeg režima, nego i prethodnih, od devedesetih do danas. A bez priznavanja ratnih zločina i omogućavanja pravde za žrtve normalizacija odnosa ostaje puka fraza.
Isidora Stakić
