Kulture sećanja

Novo zlatno doba

Spomenik osnivaču dinastije Nemanjića bio je predmet brojnih kritika kako zbog astronomske cene koja je plaćena kao i zbog njegove predimenzioniranosti, lokacije i sporne estetike. U ovom kratkom tekstu želim da se osvrnem na jedan drugi aspekt ovog spomenika koji nije do sada bio toliko predmet interesovanja, a to je politika sećanja koja se nalazi u njegovoj pozadini. U tom cilju, želim najpre da napravim nekoliko teorijskih napomena.

U svom čuvenom predavanju održanom na Univerzitetu Sorboni 1882. godine, Ernest Renan je definisao naciju kao „svakodnevni referendum“ da se živi zajedno, ali i dogovor šta će se kolektivno pamtiti, a šta zaboravljati. Kao zamišljene zajednice, da upotrebim taj termin Benedikta Andersona nastao sto godina kasnije, sve nacije se zasnivaju na narativu o tome kako su nastale, razvijale se kroz epske uspone i padove, gde su sada i kuda idu. Ovi narativi, kako to primećuje Jael Zerubavel, često imaju trodelnu strukturu u kojoj nakon zlatnog doba ide mračno, a zatim i doba obnove. Oni, međutim, nisu dati, već su proizvod određene politike sećanja, odnosno seta javnih izbora šta ćemo, kako i na koji način kolektivno pamtiti, a šta zaboravljati. Politika sećanja je neizostavno selektivna i uvek je refleksija dominantnih vrednosti u funkciji legitimisanja aktuelnog političkog poretka. Ona može da bude formalno artikulisana, a moguće ju je rekonstruisati i na osnovu komemorativne prakse.

Šta spomenik Stefanu Nemanji govori o politici sećanja koju režim Aleksandra Vučića želi da promoviše? Za početak, važno je reći da se izgradnjom ovoga spomenika nastavlja negovanje sećanja na srednji vek koje je bilo konstitutivno za stvaranje srpske države još od početka 19. veka. Sećanje na dva veka pod Nemanjićima, od ustoličenja Stefana Nemanje 1166. do smrti Uroša Nejakog 1371. godine, i interpretacija ovoga perioda kao „zlatnog doba“, simbolički okončanog kosovskom katastrofom, nakon čega je usledilo „mračno doba“ turske vladavine, bilo je okosnica politike sećanja kojom je legitimisana ponovna izgradnja novovekovne srpske države. U ranijim istraživanjima sam se detaljno bavio time kako su sećanja na carstva oblikovala ulazak novih država na evropskoj periferiji u vestfalski sistem država. Jedan od zaključaka bio je i to da su sećanja na carstvo komplikovala, i u mnogo čemu i dalje komplikuju, ulazak ovih država u evropsko društvo država. Sećanje na Kosovski boj je nama najbolje poznati primer, ali svakako nije jedini u turbulentnoj istoriji izgradnje država u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi.

Kod spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu očigledan je napor da se nastavi negovanje mita o zlatnom dobu, ali ne kroz figure koje se povezuju sa Kosovskim bojem poput Lazara ili Obilića ili sa ekspanzionističkom politikom Cara Dušana. Ono što je zanimljivo jeste da se Stefan Nemanja predstavlja osnivačem srpske države iako je dobro poznato da je pre Nemanjića bilo dinastija i političkih zajednica koje bi se mogle tretirati na taj način. Ovim se mit o zlatnom dobu i osnivački mit zapravo spajaju u figuri jednog čoveka što dodatno legitimizuje grandioznost ovog spomeničkog projekta. Posebno je zanimljivo da Stefan Nemanja stoji na napuklom vizantijskom šlemu sa podignutim mačem u ruci, iako je prvobitno bilo predviđeno da drži krst. Da se podsetimo, Srbija jeste ratovala sa Vizantijom, ali je bila i dinastijski i kulturno povezana sa njom, a od nje je dobila svoju veru i pismo. Predstavljanje Stefana Nemanje sa podignutim mačem na slomljenom vizantijskom šlemu se može interpretirati i kao suptilno evociranje stare fantazije o srpskoj translatio imperii, obnavljanju srpskog carstva, koja je bila prisutna tokom 19. veka.

Ideja da se na ruševinama osmanskog obnovi srpsko carstvo i na taj način završi ono što su Nemanjići započeli, a Dušan gotovo postigao, nakon „proleća naroda“ 1848. godine kao sve više anahrona napuštena je u ime stvaranja suverene države. Međutim, ova fantazija, konstitutivna za izgradnju srpske, a delimično i kasnije jugoslovenske države, danas ima jednu drugu funkciju, a to je da se pretoči u nadu o obnovi stare slave, šta god to značilo. Vučić i njegov režim upravo svoj legitimitet crpe iz obećanja da je period poniženja gotov i da će zahvaljujući njihovoj državničkoj mudrosti biti obnovljena nekadašnja moć i ugled države. Na sličnoj platformi da će „učiniti _________ ponovo velikom“, vlast su prigrabili i mnogi drugi aktuelni nacionalni populisti od Putina do Trampa, da ne ulazimo u druge istorijske analogije.

Igrom slučaja ili ironijom sudbine, kako bi se postavio spomenik Stefanu Nemanji sa Savskog trga je sklonjen Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999. Ovaj neprimetan spomenik, osim što je bio postavljen u mrtav gradski ugao iza autobuske stanice, nikoga nije posebno zadovoljavao svojim trulo-kompromisnim izjednačavanjem žrtvi i „branitelja“ otadžbine. Na njegovo mesto sada dolazi monumentalni Nemanja kojim se jasno stavlja do znanja šta kao društvo imamo pamtiti, a šta zaboravljati. Da je period post-jugoslovenske stigmatizacije gotov i da Srbija može ponovo da stoji uspravno na čelu sa svojim novim voždom.

Ukratko, spomenikom Stefanu Nemanji fuzionišu se „osnivački mit“ i „mit o zlatnom dobu“ uz minimizovanje prostora za interpretacije, kod kuće ili u inostranstvu, koje bi spomenik doživele kao eksplicitan izraz ekspanzionizma ili revizionizma. Ovim se spomenikom podupire slika koju režim pokušava da izgradi o svojoj vladavini kao o „novom zlatnom dobu“ u kome najbolje tek dolazi, i o predsedniku Vučiću kao o obnovitelju srpske veličine nakon decenija slabosti.  Kada prođe „novo zlatno doba“, ostaće nam Stefan Nemanja da, ni kriv ni dužan, trajno podseća na sve što sa ovim režimom nije valjalo.

Filip Ejdus

 

Tekst je nastao iz diskusije o spomeniku Stefanu Nemanji i transformacijama gradskih prostora u kontekstu politika sećanja: https://www.youtube.com/watch?v=4ixgY2-vcn0

O projektu:

Kulture sećanja u dijalogu je podkast i blog Fonda za humanitarno pravo. Projekat je podržan od strane NIWANO Peace Foundation iz Japana.

Kontaktirajte nas:

Fond za humanitarno pravo

Dečanska 12
11000 Beograd

Email: kulturesecanja@hlc-rdc.org