Mnogobrojna istraživanja o udžbenicima istorije u post-Jugoslovenskim zemljama, iako veoma korisna za razumevanje dominantnih narativa, otkrivaju samo jedan deo slike o nastavi istorije. Nastavnici kao ključni akteri obrazovnog procesa su daleko bitniji za razumevanje problema u nastavi istorije o ratovima devedesetih.
Piše: Rodoljub Jovanović
Način na koji nastavnici istorije u post-jugoslovenskim zemljama predaju o ratovima devedesetih nije bio predmet velikog broja istraživanja, iako oni igraju presudnu ulogu u obrazovnom procesu jer su nastavnici ti koji učenicima interpretiraju teme i sadržaj udžbenika. Regionalno istraživanje objavljeno 2020. godine pokazalo je da nastavnici istorije u većini post-jugoslovenskih zemalja smatraju ratove devedesetih najtežom temom za predavanje. Nastavnici u Srbiji neretko sami donose odluke o tome da li će uključiti period rata u svoja predavanja, pa tako neki predaju dešavanja do 2000. godine, dok nemali procenat ne ide dalje od 1990. godine.
U ovom tekstu predstavljamo nalaze zasnovane na sedam dubinskih intervjua sa nastavnicima koji predaju u osnovnim školama, gimnazijama, kao i srednjim stručnim školama u različitim gradovima u Srbiji. Nastavnici su podelili svoja iskustva o nastavnoj praksi, percepciju plana i programa, stavove o udžbenicima, iskustva vezana za inicijalno obrazovanje nastavnika tj. studije istorije, treninge koje su pohađali u toku svog profesionalnog staža, kao i šta su po njima najveći problemi i kako ih rešiti.
Da li se uopšte predaje o ratovima devedesetih?
Čini se da je većina nastavnika temu oružanih sukoba devedesetih ozbiljnije počela da obrađuje tek pre nekoliko godina. Čak i sada, kada se ta tema ozbiljnije obrađuje, ona skoro da ima status izborne teme, što znači da se znanje o ovoj temi ne testira na isti način kao znanje ostalih tema i često ne ulazi u završnu ocenu. Početak obrađivanja teme ratova devedesetih koincidira sa početkom primenjivanja reformisanog plana i programa za nastavu istorije u kome je oslobođen prostor za obradu temu ratova devedesetih u završnim razredima. Pre toga, većina nastavnika nije pokrivala ovu temu jer se nalazi na samom kraju pretrpanog plana i programa, na kraju osmog razreda i četvrtog razreda srednje škole, ili su je obrađivali u najkraćim crtama. Međutim, ova reforma, po rečima nastavnika, sa sobom nosi određene kontroverze. Naime, oni smatraju da novi plan i program zahteva dodatnu edukaciju nastavnog kadra, kako bi se određene teme prezentovale na adekvatan način. Imajući u vidi izostanak edukacije, pojedini nastavnici izražavaju zabrinutost da većina njihovih kolega zapravo i dalje ne predaje o ratovima devedesetih i da se u nastavnoj praksi, uprkos reformi, ništa nije promenilo.
Neki nastavnici kreativno rešavaju probleme sa kojima se suočavaju kada se radi o predavanju ratova devedesetih. Jedna nastavnica kaže: „ja se nekako trudim da priču o raspadu počnem već mnogo ranije, kroz ostale nastavne jedinice i krenem već od Kosovskog boja [ . . . ] tu pokrenem priču o Kosovskom mitu, onda malo pričamo o 1989., Gazimestanu“. Povezivanje različitih istorijskih tema iz davne prošlosti sa nedavnom istorijom upravo jeste jedan od efikasnih načina da se učenicima dodatno skrene pažnja na teme koje su relevantne za sadašnji trenutak kao i za buduće odnose između ovih grupa.
Inicijalno obrazovanje nastavnika
Većina nastavnika se slaže da u toku studija teme didaktike, psihologije i pedagogije nisu adekvatno obrađene što je problematično jer većina studenata istorije nakon završetka studija radi u nastavi i započinju svoje karijere sa nedovoljnim znanjem iz ove oblasti. Pored toga, upravo ovo su predmeti u sklopu kojih bi budući nastavnici trebalo da se upoznaju sa modernim metodama i konceptima vezanim za nastavu istorije koji bi im olakšali obrađivanje osetljivih i kontroverznih tema kao što su ratovi devedesetih.
Određeni broj nastavnika dodatno znanje o ovim temama stiče pohađajući akreditovane seminare stručnog usavršavanja, ali nažalost broj ovih seminara je veoma mali. Pored toga, mogućnost učestvovanja na seminarima često zavisi od finansijskih mogućnosti škole pa su i ti malobrojni seminari nekim nastavnicima nedostupni. Većina nastavnika nije upoznata sa dostupnim materijalima koji bi im mogli pomoći u obradi ovih tema, kao što su na primer Zajedničke knjige istorije, Nastavni materijali o antiratnim i mirovnim inicijativama tokom ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, Preporuke za odgovorno podučavanje ratova devedesetih, Učenje istorije koja to još nije (da navedemo neke). Takođe, nijedan od ovih materijala nije podržan od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije niti akreditovan za korišćenje u nastavi tako da nastavnici nemaju obavezu da ih koriste.
Šta je sadržaj lekcija o ratovima?
Većina nastavnika koji trenutno rade u obrazovnom sistemu Srbije tokom svojih studija istorije nije ni bila u prilici da obrađuje ratove devedesetih niti načine predavanja osetljivih i kontroverznih tema. Pričajući o tome koliko su je studije istorije pripremile za predavanje tema poput ratova devedesetih, jedna nastavnica kaže „imam utisak da oni (profesori na fakultetu) ne znaju šta će sa tom temom i da se nama prebacuje vruć krompir“, aludirajući na to da je nastavnicima često prepušteno da sami odluče da li i na koji način će predavati ovu temu. Stiče se utisak da nastavnici u ove lekcije, više nego u neke druge, unosi svoje lične stavove. Naime, većina nastavnika ima lično iskustvo života tokom devedesetih kojim, čini se, nadoknađuju manjak formalnog obrazovanja o ovoj temi. Iako korišćenje sopstvenih iskustava kako bi se učenicima približio svakodnevni život u određenom periodu može biti veoma koristan resurs za nastavnike istorije, ova praksa može biti i veoma problematična. Ona dovodi do toga da sadržaj lekcija o ovom periodu veoma varira od nastavnika do nastavnika što može biti opasno kada se radi o obrađivanju tema poput oružanih sukoba u skorijoj prošlosti u post-konfliktnom društvu kao što je Srbija.
Nastava istorije i pomirenje
Većina nastavnika, kada se radi o prethodnom znanju učenika o ratovima devedesetih, ističe veliki uticaj porodice i medija. Navode da učenici poseduju vrlo malo znanja o ratovima, kao i da veliki broj njih iznosi nepotpune ili potpuno pogrešne činjenice. Pored toga, neki nastavnici kao najveći problem navode predrasude sa kojima učenici „dolaze“ na čas. Zbog toga, skoro svi intervjuisani nastavnici navode da, kada se radi o ovoj temi, ne insistiraju preterano na velikom broju činjenica već koriste ove časove da razbiju određene predrasude među učenicima. Ove intervencije najčešće su usmerene na tendencije učenika da stereotipno posmatraju članove drugih etničkih grupa i da im pripisuju negativne karakteristike. Ovakva situacija govori o potrebi da sadašnji i budući nastavnici poseduju znanja i veštine potrebne za ovakvu vrstu diskusija između ostalog i zbog toga što veliki broj učenika dolazi iz porodica sa ličnim iskustvom rata.
Iskustva učenika
Tema ratova devedesetih nije i ne može biti kao ostale teme koje se obrađuju na časovima istorije iz još jednog razloga. Nastavnici navode da se često susreću sa učenicima koji dolaze iz porodica čiji su stariji članovi imali direktan kontakt sa ratom, kao izbeglice, žrtve ili kao učesnici rata. U ovakvim situacijama, navode ispitani nastavnici, može doći do jakih emocionalnih reakcija ili čak neke vrste retraumatizacije. Nastavnici koji rade u manjim sredinama najčešće lično poznaju porodice svojih učenika pa oprezno pristupaju ovim temama u razredima u kojima se nalaze učenici sa ovakvom porodičnom istorijom ali to svakako nije sistemsko rešenje. Ponovo se nameće zaključak da je nastavnicima potrebna kvalitetnija podrška kroz formalnu i neformalnu edukaciju o ovim temama kako ne bi bili prepušteni sami sebi.
Kako bolje?
Intervjuisani nastavnici se slažu oko nekoliko promena koje bi bile neophodne kako bi se trenutna situacija sa predavanjem ratova devedesetih popravila. Sa jedne strane nastavnici prepoznaju potrebu za više obuke i treninga. Neki smatraju da je ključ u unapređenju studijskih programa, dok drugi veruju da ove teme treba obrađivati u okviru programa profesionalnog usavršavanja. Neki nastavnici napominju da bi početni korak bio da se postojeći programi profesionalnog usavršavanja učine dostupnijim većem broju nastavnika. Takođe, treba povećati broj materijala koji su podržani planom i programom i odobreni za korišćenje u učionici. Na kraju, većina nastavnika se slaže da je potrebno u programima „ostaviti“ više vremena za ove teme.
Na osnovu intervjua sa nastavnicima može se zaključiti da obrazovne vlasti u Srbiji šalju ambivalentnu poruku kada se radi o predavanju o ratovima devedesetih. Sa jedne strane, novi plan i program formalno obavezuje nastavnike da govore o ovoj temi ali se nastavnicima ne nudi nikakva podrška, materijali niti se kontroliše da li i na koji način predaju o oružanim sukobima iz skorije prošlosti. Sve ovo ukazuje na neku vrstu promišljenog nemara kada se radi o unapređivanju nastave istorije o ratovima devedesetih. Propuštanje prilike da se budućim generacijama obezbedi kvalitetna nastava istorije o ratovima koji i dalje obeležavaju ovo društvo može ga koštati izgradnje demokratskog društva i dugoročne orijentacije ka pomirenju.
